Foto: PIxabay

Febrilnost kod novorođene bebe ima daleko ozbiljnije značenje nego kod starije dece ili odraslih, a to upravo potiče od sumnje na infekciju.

Dve važne karakteristike infekcije novorođenčeta su veoma lako zahvatanje čitavog organizma i veoma brz razvoj u poređenju sa decom starijeg uzrasta.

Postupak koji bi roditelji trebalo da obave kod kuće je otkrivanje povišene telesne temperature na vreme i odlazak u nadležnu pedijatrijsku ambulantu. Iako ovaj postupak može da deluje jednostavno, ima mnogo detalja koje treba znati kako se ne bi napravile uobičajene greške.

Merenje telesne temperature kod novorođenčeta
Kada se roditelji odlučuju za merenje temperature novorođenoj bebi? Najčešća situacija je ako im se učini da je beba previše topla na dodir.. Ponekad su prisutni znaci bolesti kod bebe (odbija da jede, previše je pospana, ima zapušen nos, itd.) – kada roditelji opravdano posegnu za termometrom.

Postoje različite vrste termometara za merenje telesne temperature. Klasičan termometar, sa živom, u najvećem delu sveta je standardni termometar, koji se najviše primenjuje. Sledeći koji je u upotrebi, i to mnogo više u razvijenim zemljama nego kod nas, jeste ušni termometar – koji se postavlja u ušni kanal, a vrednost temperature određuje znatno brže nego živin (za dve sekunde). Međutim, izuzetno je važno pravilno postavljanje u ušni kanal, pa svi koji koriste ovaj termometar – treba da imaju dovoljno iskustva kako ne bi došlo do pogrešnog merenja.

Kada je reč o živinom terometru, uobičajene su dve vrste merenja: aksilarno (postavljanje u predeo pazuha) i rektalno (postavljanje u čmar). Izuzetno je važno znati da se aksilarno merenje telesne temperature kod novorođenčeta ne primenjuje zbog nepreciznosti. Vrednost temperature koja treba da se meri je takozvana «unutrašnja temperatura». Manevrom spajanja nadlaktice i trupa sa termometrom između njih – kod starije dece i odraslih, imitira se «unutrašnja sredina». Ali, to je teško ostvarljivo kod novorođenčeta – prvo zbog male površine nadlaktice, a drugo zbog nestabilne termoregulacije i lakog rashlađivanja kože. Aksilarnim merenjem se, u stvari, dobija precizna temperatura kože, ali ne i «unutrašnja».

Kod rektalnog merenja, greška nije moguća ako se vrh termometra najpre premaže neutralnom mašću ili kremom, a zatim postavi dva do tri centimetra duboko u čmar. Pri postavljanju termometra ne treba strahovati od povrede – jer dubina nije velika, a vrh termometra je dovoljno zaobljen. Temperaturu treba meriti najmanje dva minuta, obično od dva do pet minuta..

Koja telesna temperatura je povišena?
Poznavanje vrednosti normalne i povišene telesne temperature većine ljudi je vezano za vrednosti aksilarne temperature. Tako se vrednost iznad 37 stepeni smatra povišenom. Vrednost od 37 do 38 stepeni je blago povišena temperatura (subfebrilnost), a vrednost iznad 38 stepeni se smatra visokom telesnom temperaturom (febrilnost).

Pošto se kod novorođenčeta telesna temperatura meri rektalno, roditelji treba da znaju da je rektalna temperatura normalno viša od aksilarne za oko 0,8 stepeni. Dakle, normalna rektalna temperatura je do 37,8 stepeni. Stoga, blago povišenom temperaturom se smatra rektalna temperatura od 37,8 do 38,8 stepeni, a visokom iznad 38,8 stepeni.

Foto: Pixabay

Uzimajući u obzir alarmantne podatke o broju slučajeva iznenadne smrti odojčeta u postelji, postavlja se pitanje da li bebu staviti da spava u položaju na leđima ili potrbuške.

Češće postavljanje bebe u položaj na leđima doveo je do značajnog smanjenja učestalosti ovog događaja, poređenjem podataka između 2000. i 2010.godine. Međutim, ono što zabrinjava, je dvostruki porast slučajeva zadesnog ugušenja bebe tokom spavanja 2010.godine, u odnosu na 2000.godinu.

Smatra se da je razlog za to upotreba tzv. “meke i nebezbedne” posteljine. To se pre svega odnosi na ćebad, jorgane i jastuke kojima se beba često podboči ili se njima krevetac sa unutrašnje strane obloži, zatim mekane plišane igračke u krevetiću i nezategnuti čaršavi. Iako postoje preporuke za izbegavanje takve posteljine, razlog sa njihovo i dalje masovno korišćenje je uglavnom mišljenje roditelja da je bebi tako udobnije, toplije i komfornije.

Mediji, magazini za roditelje i časopisi, snose veliku “krivicu” i odgovornost za ovu pojavu, s obzirom da se u njima često mogu videti fotografije beba ušuškanih u meku posteljinu pri spavanju, u neodgovarajućem i nebezbednom položaju, čime se kod roditelja stvara mišljenje da je to prihvatljivo, ispravno, a verovatno i poželjno.

Zbog toga je neophodno, radi bezbednosti bebe, pridržavati se sledećih saveta u cilju prevencije iznenadne zadesne smrti odojčeta pri spavanju:

• koristiti tzv. „sleep bag-ove“ odnosno vreće za spavanje za bebe, koje su relativno krute pre svega u gornjem delu, te onemogućavaju bebi veće manevrisanje tokom sna i nastanak opstrukcije nosa i usta.
• bebu staviti na tvrd dušek, sa minimalnom mogućnošću ugibanja, a čaršav ispod bebe dobro zategnuti.
• ukloniti sve potencijalne „opasnosti“ iz bebinog krevetića (meke jastuke, ćebad, jorgane, plišane igračke), kako one kojima se beba pokriva, tako i one na kojima leži.

Zvanična preporuka” American Academy of Pediatrics” glasi: “Staviti bebu da spava u položaj na leđima, na čvrstu podlogu u krevetac ili kolevku koja zadovoljava važeće standarde bezbednosti”.

UK  Tiršova

Foto: Pixabay

Beba ima 31 dan, svaki put kad se zaplače “iskoči joj pupak”. Čini se da joj to smeta, najbolje je da se hitno ode kod dečjeg hirurga!

Nije tačno!

Ne trčite kod hirurga kad beba ima pupčanu kilicu, to nije za brigu.

Pupčana kilica (medicinski naziv je umbilikalna hernija) nastaje kada se u predelu pupka vidi i pipa mekana «izbočina», koja se lako prstima vraća. Obično se radi o prolasku malog dela creva koroz pupčani otvor. E, to je kila.

Pupčana kila je bezazlen fenomen, a neverovatno je koliko zabluda i dalje kruži među mamama, pa smo odlučili da razbijemo neke od njih.

• Kila je nastala zbog lošeg podvezivanja u porodilištu

To nije tačno!

Podvezivanje pupka je rutinska procedura, koja omogućava novorođenoj bebi da nastavi da živi bez pomoći majčine posteljice (placente). Pupak se podvezuje IZNAD nivoa trbušnog zida, a posle otpadanja pupčanog “patrljka”, definitivno se formira onaj pupak koji ćemo da gledamo celog života. Zato nema veze između pupčane kile i podvezivanja pupčane vrpce!

• Grčevi su najčešći uzrok pupčane kilice

Nisu!

Hernija (kila) znači da postoji defekt – slaba tačka u trbušnom zidu, kroz koju može da prođe sadržaj trbušne duplje (obično je to deo tankog creva). To je urođena slabost trbušnog zida, a grčevi NISU uzrok, već samo pomažu da se kila lakše uoči. Tokom grčeva se povećava pritisak u trbušnoj duplji, pa se pupčana kila «izboči» i potom jednostavno, lako dijagnostikuje.

• Svaka beba mora da ima pupčanu kilu, makar prvih par meseci života

Iako veliki broj beba ima ovaj problemčić, nije tačno da svaka beba mora da ima pupčanu kilu. To se dešava samo onim bebama koje imaju (bezazlenu) slabost prednjeg trušnog zida u predelu pupka.

Najopasniji su virusi tipa A, koji se neprestano menjaju, od sezone do sezone. Od njih, pored ljudi, oboljevaju i drugi sisari, kao i ptice, pa je broj potencijalnih „kombinacija“ veliki ( tako je bila aktuelna priča o „svinjskom“, tj. „meksičkom gripu“ ( H1N1 ), a pre nekoliko godina pričalo se o „ptičjem gripu“ ).

Procenat oboljevanja je veći što je veća promena virusa, tj. što je virus neuobičajeniji. Svake godine se sprovode epidemiološke studije na osnovu kojih se predviđaju „kombinacije“ aktuelne za tu sezonu, na osnovu čega se priprema vakcina za tu godinu.

Kako se prenosi grip ?

Kada bolesna osoba kija, kašlje, priča, ona izbacuje kapljice pljuvačke u kojima se nalazi virus, koji udisanjem mogu uneti prisutne osobe. Možete se zaraziti i kontaktom, tj. dodirivanjem površina na kojima se nalaze virusne partikule, npr.upotrebljena maramica, kvake, ili čak rukovanjem ako bolesna osoba nije oprala ruke. Dovoljno je samo da nakon toga dodirnete nos, oči ili usta, i virusu je put otvoren.

Osoba je zarazna dan pre pojave simptoma, kao i narednih sedam dana, ili čak deset dana kada su deca u pitanju.

Simptomi i znaci bolesti

Klinička slika gripa ispoljava se naglo, „iz punog zdravlja“, i svima nam je dobro poznata: povišena telesna temperatura, glavobolja, izražena malaksalost, bolovi u grlu, zapušen nos ili „curenje“ nosa, kašalj, bol u mišićima. Može se javiti i mučnina, povraćanje i proliv. Povišena temperatura se najčešće održava 2-4 dana, dok kašalj i malaksalost mogu perzistirati znatno duže.

Uprkos karakterističnim simptomima, nekada je vrlo teško razlikovati grip od sličnih respiratornih infekcija samo na osnovu kliničke slike, naročito kod mlađe dece, pa su nam, pored podataka koje dobijamo iz razgovora sa osobama koje brinu o detetu i kliničke slike potrebne i neke laboratorijske analize da bismo dijagnozu potvrdili.

Kako se leči?

Na tržištu su prisutne dve grupe antivirusnih lekova koji se primenjuju u lečenju gripa. Nažalost, nijedan od ovih lekova nije odobren za upotrebu kod dece mlađe od godinu dana. Kod starije dece može se započeti sa antivirusnom terapijom, ali isključivo na preporuku pedijatra nakon pregleda deteta. Cilj terapije je da se ublaži infekcija i ubrza ozdravljenje, a da bi bila efikasna mora se započeti u prvih 48h od javljanja simptoma bolesti.

Dominantna terapija u dečjem uzrastu i dalje ostaje tzv. simptomatska terapija, koja obuhvata lekove za snižavanje povišene telesne temperature ( Paracetamol i Brufen, aspirin se ne primenjuje kod dece ) i higijensko-dijetetski režim – povećan unos tečnosti, manji obroci sačinjeni od lako svarljive hrane, mirovanje ( čak i nakon „nekomplikovanog“ gripa, potrebne su nedelje da se detetu vrati snaga i izdržljivost, pa je potrebno napraviti pauzu i u sportskim aktivnostima ).

Antibiotici se primenjuju samo u slučaju da se na virusnu infekciju „nakalemi“ i neka bakterija, što procenjuje pedijatar.

Komplikacije gripa

Najčešće se javljaju zapaljenje srednjeg uha ( čak i do 25% obolelih ) i zapaljenje pluća, koje može biti direktno prouzrokovano virusom gripa, ili se može javiti kasnije u toku bolesti, kao posledica prodora bakterija u već oslabljen organizam. Ređe, virusom gripa mogu biti ozbiljnije zahvaćeni mišići, sa izraženim bolom i slabošću, a može biti zahvaćen i srčani mišić.

Najveći rizik od razvoja komplikacija imaju deca mlađa od 5 godina, osobe starije od 65 godina, osobe sa hroničnim srčanim i plućnim oboljenjima, deca koja boluju od cistične fibroze, osobe sa neuromišićnim oboljenjima koja zahvataju disajne mišiće, dijabetičari, gojazne osobe i trudnice.

Kako da zaštitite vašu bebu ?

Prevencija se sastoji u opštim higijenskim merama, a preporuke važe za sve :

– redovno i često pranje ruku sapunom i tekućom vodom,
–  izbegavanje velikih skupova u zatvorenom prostoru, ili bar održavanje rastojanja od 1m,
– redovno čišćenje i pranje površina, provetravanje prostorija,
– izbegavanje dodirivanja usta, nosa i očiju ( ulazna mesta za infekciju ),
– pri kijanju i kašljanju obavezno je pokrivanje usta i nosa ( najbolje je upotrebiti papirne maramice, koje obavezno      treba baciti nakon svake upotrebe, jer se i na njima virus zadržava u velikoj „količini“ ),
– ako se razbolite, ostanite kod kuće, da biste sprečili dalje širenje infekcije.

Šta je sa vakcinom?

Najefikasnija zaštita je vakcina (koja i dalje izaziva kontroverze). Ova vakcina se kod nas preporučuje i primenjuje kod ugrožene populacije, tj kod osoba koje imaju hronična oboljenja koja ih čine značajno osetljivijim i sklonijim komplikacijama.

S druge strane, Američki centar za kontrolu i prevenciju zaraznih bolesti, preporučuje primenu inaktivisane vakcine protiv gripa kod svih trudnica, čija se trudnoća poklapa sa sezonom gripa (od novembra do marta), pogotovo ako su u tom periodu u drugom i trećem trimestru trudnoće. Takođe se smatra da je na taj način zaštićeno i novorođenče. Dalekosežnije posledice koje bi vakcinacija mogla da ostavi na fetus nedovoljno su ispitane.

Virus H1N1 je izuzetno opasan za trudnice – u Sjedinjenjim državama je od 34 trudnice (kod kojih je dokazana infekcija H1N1 virusom) šest je umrlo i pored svih terapijskih mera i intezivne terapije u eminentnim bolnicama. Zato će trudnice biti u prvoj prioritetnoj grupi kad vakcinacija protiv aktulnog gripa počne. U SAD je primena sezonske vakcine protiv gripa kod dece starosti od 6-59 meseci takođe deo rutinske prakse.

Obolela trudnica i mama…

Vidimo da trudnice spadaju u osetljiviju grupu, i znatno češće oboljevaju od gripa, što je naročito izraženo kod aktuelnog H1N1 tipa. Kod njih grip češće ima ozbiljan tok, sa razvojem komplikacija. Ako do infekcije dođe u ranoj trudnoći, ona se najčešće završava spontanim pobačajem, dok infekcije u kasnoj trudnoći mogu dovesti do prevremenog porođaja i oboljevanja majke i novorođenčeta.

Kako se grip prenosi na novorođenče?

Na novorođenče se infekcija može preneti na iste načine kao i kod drugih ljudi, dakle kontaktom ili vazduhom nakon porođaja. Obolela trudnica se tokom porođaja izoluje od ostalih porodilja, a angažovano medicinsko osoblje primenjuje higijenske mere prevencije ( maska, pranje ruku ). Nakon porođaja najbolje je da se novorođenče smesti sa majkom u prostor izolovan od zdravih porodilja i novorođenčadi, po mogućstvu u izoletu, kako bi što manje bilo izloženo virusu, ili bar na rastojanju većem od 1m, što je domet kapljica pri govoru. Majka treba da primenjuje sve opisane mere zaštite.

A dojenje?

Kada je dojenje u pitanju, poželjno je da obolela majka doji bebu, jer je majčino mleko od neprocenjivog značaja za imunitet novorođenčeta i najveća pomoć u „borbi“ protiv infekcije. Najbolji zaštitni efekat postiže se ako je od pojave simptoma gripa kod majke do porođaja prošlo bar nedelju dana, jer se tada u mleku nalaze antitela protiv baš tog tipa gripa, a zaraznost majke je prošla. Osim toga, virus gripa se ne izlučuje u mleko, pa infekciju bebi možete preneti kašljanjem, kijanjem, dodirom ( ako ne perete ruke! ), ali ne i mlekom.

Razbolite li se kod kuće, idealno bi bilo ako o bebi može da se brine neko ko nije oboleo, ali ako nemate tu mogućnost, možete koristiti maske koje pokrivaju nos i usta kada se bavite vašom bebom ( pri dojenju, hranjenju, presvlačenju, kupanju… ). Neophodno je da maske često menjate, i da pre i nakon svakog kontakta sa bebom temeljno operete ruke vodom i sapunom. Ako novorođenče ipak dobije temperaturu, neophodno je da se javite pedijatru.

Dr Ivana Veljić

Čemu služi Apgar skor ?

Test je osmislila dr Virdžinija Apgar, anesteziolog i pedijatar, u cilju brže i preciznije orijentacije o stanju deteta neposredno nakon rođenja ( ne i kasnije u životu ! ) i o potrebi za dodatnom ili hitnom medicinskom negom. Obično se procenjuje u prvom i petom minutu života, mada se ponekad može ocenjivati i u desetom minutu, naročito ako su prve dve ocene niske.

Šta se ocenjuje ?

Apgar skor je zbir ocena pet parametara: boja kože, srčana radnja, disanje, mišićni tonus i odgovor na stimulaciju. Svaki od ovih parametara ocenjuje se ocenom od 0-2, pa je najbolja moguća zbirna ocena 10, a najlošija 0. Ocenu daje ginekolog ili pedijatar u porodilištu.

Ocene od 8-10 smatraju se odličnim skorom, dok novorođenče koje dobije Apgar skor u prvom minutu manji od 7, a pogotovo manji od 4( 0-3 ), zahteva neke od mera reanimacije, kao što su oslobađanje disajnih puteva, primena kiseonične terapije, pa sve do masaže srca i primene lekova. Često se stanje novorođenčeta vrlo brzo popravi, pa je skor odličan već u petom minutu, što ukazuje na odličnu sposobnost adaptacije. Ukoliko i posle pet minuta Apgar skor ostane manji od 7, bebi je obično potrebna dodatna medicinska nega u vidu zagrevanja u izoleti, infuzione terapije, kiseonične terapije…

Nizak Apgar skor se u nekim situacijama može očekivati:

– ako je porođaj znatno pre termina ( preterminska novorođenčad imaju niži tonus, mogu imati ’’nezrela pluća’’, što im otežava disanje…),

– u slučaju porođaja uz primenu neke od anestezioloških tehnika ( lekovi primenjeni kod majke putem krvi dospevaju i do fetusa, pa mogu izazvati laku depresiju nakon rođenja, što može da utiče na ocenu, posebno u prvom minutu ),

– kod produženih, teških porođaja ( zamoreno novorođenče ), kao i

– kod novorođenčadi iz visokorizičnih trudnoća…

Važno je napomenuti da Apgar skor nije osmišljen da bi se predvidelo zdravstveno stanje deteta kasnije u životu ( većina dece sa izuzetno niskim Apgar skorom nemaju posledice kasnije u životu).

Dr Ivana Veljić

Foto: Flickr

Možda ste čuli za kontakt kože na kožu – koji se naziva i “negom kengura”.  Kontakt koža na kožu ima mnogo dobrobiti za bebu i mamu. Suština je da se novorođena beba stavi na tople grudi mame (beba ne treba da bude umotana u pelenicu, ćebence)… koža na kožu.

Takav kontakt treba da se desi odmah nakon rođenja bebe i traje minimum sat vremena. Protokoli koji su sada zastupljeni u porodilištu ne bi smeli da imaju prednost (merenje, kupanje i sl.) u odnosu na ovako važan prvi susret mame i novorođene bebe.

Kontakt kože majke i novorođenčadi prvi put je korišćen na neonatalnim odeljenjima u Bogoti u Kolumbiji, koja su imala nedostatak inkubatora za bebe sa teškim bolničkim infekcijama. Neonatolozi Edgar Rei i Hector Martinez okrenuli su se prirodi – konkretno kengurima, koji drže mladunče čim se rode. Poslali su majke kući s uputstvom da svoju dojenčad što češće drže samo u peleni, golih grudi među dojkama, hraneći ih samo majčinim mlekom.

Ono što su lekari otkrili je da ovaj kontakt kože sa kožom nije samo omogućio majkama da brže napuste bolnice (što je smanjilo prenatrpanost), već je smanjio i zavisnost njihovih beba od inkubatora.

A najneverovatnije? Lekari su gledali kako se stopa smrtnosti spušta sa 70 na 30 procenata.

Sada lekari širom Sjedinjenih Država, Južne Amerike, Južne Afrike i drugih zemalja preporučuju ovaj kontakt kože sa kožom – zvan nega kengura  – novim majkama i prevremeno rođenim ali i donešene dece. Vezivanje bi trebalo da traje od 60 minuta do 24 sata dnevno, a ne treba isključiti ni očeve.

Benefiti nege kengura

„Fiziologija i istraživanje pružaju ogromne dokaze da je nega kengura daleko superiornija od upotrebe tehnologije poput inkubatora“, kaže dr Nils Bergman, viši medicinski nadzornik porodilišta Movbrai u Kejptaunu u Africi,. „Lišavanje beba kože na koži čini alternativne puteve stresa u mozgu, što između ostalog može dovesti do ADD, kolika, poremećaja spavanja.“

Evo nekoliko važnih prednosti nege kengura.

Bolja termička regulacija van maternice
„Termička regulacija je vrlo čest problem kod novorođenčadi, posebno nedonoščadi“, kaže dr Malika D. Shah, docent za pedijatriju i neonatologiju na Medicinskom fakultetu Univerziteta Feinberg na severozapadnom univerzitetu. Na kraju, kada je vaša beba bila u materici, nije joj bilo potrebno da reguliše temperaturu. Pošto je vaša koža iste temperature kao i materica, beba će se lakše prilagoditi svom okruženju nakon porođaja.

Pojačani mentalni razvoj
Tinejdžeri koji su kao bebe imali negu kengura imali su bolje funkcionisanje mozga sa 15 godina – u poređenju sa onim  adolescenatima koji su rođeni u terminu i nisu imali kengur nego, kao i od onih koji su smešteni u inkubatore, kaže kanadska studija. Stabilizujući puls i bolji san, što dovodi do toga da je mozak sposobniji  za razvoj, kaže Ludington.

Istraživač Ludigton zaključio je da kontakt koža na kožu drastično povećava dobijanje na telesnoj težini kod novorođenčadi. „Kada su bebe tople, ne moraju da koriste svoju energiju za regulaciju telesne temperature“, kaže Ludington. “Oni umesto toga mogu da koriste tu energiju za rast.” Bebe sa kengur negom uživaju u većemo stepenu dojenja, što je dobro za zdravo dobijanje telesne težine.

Lakše dojenje
„Novorođenčad instinktivno ima pojačan osećaj mirisa, pa mu postavljanje kože na kožu pomaže da potraži bradavicu i započne dojenje“, kaže Katie Dunning, R.N., klinički koordinator porođaja i porođaja u bolnici Mount Sinai. U stvari, mame koje su praktikovale negu kengura verovatno su isključivo dojile i to proseku tri meseca duže nego mame koje nisu imale kontakt koža na kožu sa svojom bebom kaže jedna studija objavljena u Neonatal Netvork.

Zdraviji puls i disanje
Bebe koje su patile od respiratornog  problema i bile sa mamom u kontaktu koža na kožu bolje su disale. Jedno istraživanje je zaključilo da su otkucaji srca kod novorođenčadi kojima je nega kenguru bila redovnija, od beba kojima je nije pružena, bila pravilnija.

Poboljšan imunitet
“Čini se da nedonoščad (bebe) imaju loš imuni sistem – podložni su alergijama, infekcijama, problemima sa hranjenjem. Rani kontakt kože sa kožom drastično smanjuje ove probleme”, kaže Bergman.

Povećana ponuda mleka
Kada su mama i beba zajedno, hormoni koji regulišu ravnotežu laktacije pomažu mami da proizvede više mleka, kaže dr Šah.

Smanjen fetalni stres i bol
Samo 10 minuta kontakta koža sa kožom smanjuje kod beba nivo  hormona stresa kortizola i povećava nivo oksitocina “hormona maženja”, koji stimuliše parasimpatički nervni sistem da bi se bebe osećale smireno i sigurno, kaže Ludington. Njeno istraživanje, objavljeno u AACN Clinical Issues, pokazuje da kada se nedonoščad drže na grudima mame, ona manje reaguju na iglice u peti, minimalno invazivan način vađenja krvi.

Bolji san za bebu
Manje stresa = bolji san. Bebe koje su bile na maminim grudima spavale su dublje i budile se ređe od onih koji su spavali u inkubatorima, objavio je časopis Pediatrics.

Povezanosti sa tatom
„Sve vreme provedeno  u materici, bebe prepoznaju glas svojih očeva“, kaže istraživač nege kengura Gene Cranston Anderson, Ph.D., R.N.,  profesor nege na Univerzitetu Case Vestern Reserve u Clevelandu. „Bebe smiruje kontakt kože s kožom sa ocem i to im pomaže da se povežu.“

Prevencija postporođajne depresije
Razne studije pokazuju da nega kengura smanjuje postporođajnu depresiju.

Kako uvesti negu kengura
Što se tiče nege kengura, više je bolje, ali prema Ludingtonu, prva dva sata nakon rođenja su najvažnija, u smislu olakšavanja dolaska bebe na svet.

Posle toga, kontinuirani kontakt koža sa kožom i je i dalje veoma korisan, posebno za bebe sa malom telesnom težinom, koje nisu u stanju da regulišu sopstvenu temperaturu. Smatrajte to alternativom inkubatoru, kaže dr. Shah, koji preporučuje da se premeste u mamin zagrljaj u prvih 20 i više nedelja života. „Uradite to dokle god i beba i roditelji uživaju“, kaže ona. Kada vaša beba počne da se negoduje i pokušava da se otrgne od vaših grudi, to je znak da je vreme da joj dopustite da to i uradi.

Evo kako započeti negu majke kengura:

Roditelji bi trebalo udobno da sede u mirnoj, slabo osvetljenoj sobi sa malo privatnosti.
Postavite bebu, obučenu u pelene (i kapu za toplinu ako je potrebno) na gola prsa najmanje 20 minuta.
Ovo vreme vezivanja mogu iskusiti i majka i otac. Ako se nega kengura obavlja i u vreme hranjenja, stavite bebu sa tatom nakon što je mama podojila.

Foto> Pixabay

Činjenica je da od respiratornih infekcija najteže možemo da se zaštitimo, dok je apsolutna zaštita u uobičajenim životnim uslovima gotovo nemoguća.

Izuzetno je važno imati na umu da obična kijavica, koju je dobio jedan od roditelja, ili starije dete – može da izazove ozbiljniji poremećaj disanja kod novorođenčadi i odojčadi. I to do te mere da dete mora da se odnese na pregled, a neretko i primi na bolničko lečenje.

Delovanje respiratorne infekcije

Novorođenčad i mlađa odojčad su takozvani obavezni «nosni disači», odnosno teško dišu na usta. Stoga zapušenje nosa za njih predstavlja ozbiljan problem, koji može da se manifestuje otežanim hranjenjem, zagrcnjavanjem i pomodrelošću kože. Osim toga, komplikacije respiratornih infekcija, kao što su zapaljenje srednjeg uva ili zapaljenje pluća – nastaju mnogo lakše kod dece uzrasta do nekoliko meseci, a traju duže nego kod starije dece i odraslih. Povećana «osetljivost» na respiratorne infekcije je posledica nezrelog, samim tim i slabijeg imuniteta u ranom životnom uzrastu. Ove činjenice ukazuju da ima smisla primeniti posebne mere prevencije respiratornih infekcija kod dece najmlađeg uzrasta.

Mere prevencije prvog reda

Infekciju najčešće prenese neko od ukućana (majka, otac, stariji brat ili sestra…). Stoga je najvažnije da se ukućani trude da ostanu zdravi. Često je to teško ostvarljivo, naročito izbegavanje velikog broja ljudi u zatvorenom prostoru, jer roditelji odlaze na posao a starija deca u obdanište ili školu. No, postupak koji je ostvarljiv, jeste češće pranje ruku u sezoni prehlada, pogotovo ako u blizini ima osoba koje kijaju, kašlju, ili ih boli grlo. Razlog je jednostavan: ustanovljeno je da se ove infekcije prenose kapljično, ali i preko ruku, odnosno sekreta disajnih puteva koji dospeva na ruke.

Kada je reč o novorođenoj bebi, treba pomenuti naš tradicionalni običaj pozivanja rodbine i prijatelja po izlasku majke i bebe iz porodilišta. Verovatnoća da beba ili ukućani dobiju respiratornu infekciju u sezoni prehlada je velika. Odgovornost je na svakoj porodici da dobro razmisli kako će da organizuje slavlje, koje može da se pretvori u lečenje novorođene bebe.

Ako oboli starija sestra ili brat, mere prevencije zavise od uzrasta deteta. Znatno je lakše ograničiti kontakt starijeg deteta – uzrasta preko pet, šest godina. Ukoliko se radi o mlađem detetu, sve zavisi od organizacije porodičnog života, ali na svaki način treba pokušati prevenciju prenosa respiratorne infekcije na najmlađeg člana porodice.

Mere prevencije drugog reda

Ako neko od ukućana ipak oboli, treba primeniti mere prevencije drugog reda. Čak i ako je oboleli: majka, otac ili starije dete – primenjivanjem određenog režima postoji mogućnost da se beba poštedi respiratorne infekcije. Kada se radi o roditeljima, savetuje se da drugi roditelj preuzme brigu oko deteta, koliko je moguće. Ako majka sa respiratornom infekcijom doji bebu, treba da stavlja hiruršku papirnu masku i uredno pere ruke pre svakog prilaženja bebi. Dakle, u periodima bliskosti obolelog roditelja i deteta, važno je da se uvek zaštite disajni organi i tako spreči prenošenje infektivnog uzročnika (najčešće je to virus).

Ukoliko ste učinili sve, a vaša beba je ipak dobila respiratornu infekciju, ne očajavajte. Već je rečeno da od ovih infekcija veoma teško možemo da se zaštitimo u uobičajenim uslovima života. U svakom slučaju, dete treba odneti na pregled kod pedijatra. Ne treba unapred davati nikakve lekove (sirupe, kapi za nos, čajeve…), jer će pedijatar najbolje da odredi da li je lečenje potrebno i da propiše odgovarajuće lekove.

Dr Miloš Ješić, pedijatar-neonatolog

Foto: Pixabay

Mnoge misle da su bebe, tako male i krhke i da ništa ne znaju, ali to nije tačno

Novorođenčad znaju šta treba da učine
Švedsko istraživanje iz 1987. godine uvelo je termin „puzanje do dojke“ nakon što su utvrdili da će novorođenče naći put do majčine dojke čim se rodi.
Nakon porođaja bebe su oprali i osušili, a zatim ih doneli do njihovih majki i stavljali na majčine grudi. Svaki put beba bi dopuzala do majčine dojke kako bi došla do hrane. Mora se priznati da su bebe prilično snalažljive.

Znaju ko im je mama
Spoljni svet za malo biće može da bude zastrašujuće i neodoljivo mesto, sa svim novim stvarima i zvukovima. Iako bebi treba vremena da se razvije, ona od rođenja prepoznaje mamin glas i miris.

Nakon rođenja nemaju suza
Ovo ne treba shvatiti pogrešno – biće puno plakanja, ali prvih nekoliko meseci beba neće plakati sa suzama. Njeni suzni kanali rade, ali oni će imati dovoljno suza samo da bi kanali normalno funkcionisali.

Većina beba rodi se sa plavim očima
Bez obzira na genetiku većina beba rodi se sa plavim očima. Promena boje dogodiće se u narednih šest meseci detetovog života.

Kratkovide su, ali te vide
Jedna simpatična činjenica – prosečno novorođenče može da vidi 25 centimetra ispred sebe. Tačno onoliko koliko je potrebno da vidi svoju mamu. Beba može da vidi dok je mama hrani, jer je lice majke otprilike na toj udaljenosti.

Nemaju razvijenu čašicu na kolenima
Bebe se rađaju sa hrskavicom koja je slična čašici, ali ona prava razviće se do šestog ili sedmog meseca života. Bitno je da se dogodi pre nego dete počne da puzi.

Imaju više kostiju od odraslih
Novorođenče se rađa sa više od 300 kostiju, dok odrasli imaju 206. Kako dete raste tako se kosti spajaju.

24.sata

Opisano “ljuštenje” kože (stručno se naziva deskvamacija) je najčešće bezazlena, prolazna pojava, naročito ako nema drugih promena na koži (na primer crvenilo). Promena sapuna – korišćenje blagih bebi kupki, je dobar savet i nekada je dovoljan “lek” za ovaj problem. Ipak, najbolje je koristiti hidrantne kreme koje su prilagođene za nežnu dečju kožu. Koristite je posle svakog kupanja – prvo osušite bebinu kožu pa odmah premažite tankim slojem hidrantne kreme. Nemojte odmah po mazanju da oblačite bebu već ostavite da kože lepo “upije” kremu. Za to je dovoljno par minuta.

Kako nas i dalje očekuju topli dani poterebno je smanjiti znojenje koje može doprineti problemu koje Vaša beba ima. Zato nemojte pretopljavati bebu tokom inače toplih dana. Jedna od zabluda je da beba mora da ima čarapice iako je 35 stepeni!? To naravno nije tačno, a bebama godi da se rashlade, baš kao i nama. Zato nemojte obuvati bebu na ovu vrućinu!

Foto: Arijeti

Da li ste razmišljali zašto uspavanke iz različitih delova sveta imaju skoro uvek isti ritam? Zašto ta usporena melodija deluje smirujuće na dete dok neka druga, takođe lagana kompozicija, ne može da ga uspava? Saznanja iz psihijatrije daju vrlo zanimljive odgovore na ova pitanja.

Uspavanka je veza deteta sa majkom, njegova »uspomena« na život koji je devet meseci provelo u stomaku, njegov povratak u period kada je osećao apsolutnu sigurnost. Specifične karakteristike svih uspavanki (ritam, ponavljanje, kratkoća, prisustvo relativno niskih frekvencija i pentatonska skala) identične su sa karaktaristikama zvukova koje fetus oseća dok je još u maminom stomaku (otkucaji njenog srca, pokretanje creva, disanje, pokreti materice itd.).

Uspavanke su sigurnost

Pevanjem uspavanki majka svoje dete podseća na intrauterine veze koje su među njima postojale i na taj način kod njega ponovo budi već poznati osećaj zaštićenosti i zadovoljstva. Zanimljivo je da i gregorijanski koral u našim duhovnim pesmama u sebi sadrži pentatonsku skalu. Dakle isto kao i uspavanke. Ako ste se pitali zašto osećate mir i spokojstvo kad uđete u crkvu i slušate duhovnu muziku, to je zato što ste se »vratili intrauterino«, u mamin stomak kada ste bili zaštićeni i srećni. U ovome je veliki terapijski potencijal uspavanki i naše duhovne muzike.

Zdravo bebo

Kontakt koji majka preko uspavanki ima sa detetom počinje pre trenutka njegovog rođenja. Pevajući uspavanke u toku trudnoće ona mu stavlja do znanje da je tu, da ga željno čeka. Posle rođenja beba ih prepoznaje, ona joj je jedina poznata stvar u svetu novih i nepoznatih iskušenja.

Na svetskom kongresu muzikoterapeuta u Parizu prikazani su kontinuirani ultrazvučni i spektografski snimci trudnoće u trenutku kada je mama svakoga dana svojoj bebi govorila “Zdravo bebo”. Pokreti ploda u odnosu na majčinu frekvenciju glasa bili su različiti od pokreta koje je beba pravila kao reakciju na frekvencije glasova drugih osoba. Ti pokreti bili su drugačiji i od spontanih pokrete ploda , tako da su ih muzikoterapeuti tumačili kao “otpozdravljanje”, kao specifičan odgovor na mamino »Zdravo bebo«.

Kasete nisu dobra zamena

Iako stalno govorimo o mamama, uspavanke nisu privilegije samo nas žena. I tatama je uspavljivanje »dozvoljeno«. Ponekad u odsustvu roditelja, uspavanke pevaju babe i dede, sestre, braća ili dadilja. Iako ritual uspavljivanja tada treba da ostane isti (mesto, vreme, način) uspavanka bi trebalo da je drugačija. Kada maminu uspavanku zapeva baka, reakcija može da bude sasvim suprotna od očekivane. Mnoge majke snimile su uspavanke sa svojim glasom kako bi u njihovom odsustvu, uz pomoć kasete umirile dete. Iako u prvom trenutku ova »prevara« deluje domišljato i korisno, ona je za bebu veoma štetna, jer šalje dvostruku i lažnu poruku – ja sam tu i nisam tu. Isto tako, nije dobro ni da se koriste kasete ili CD-i sa uspavankama koje izvode profesionalni pevači. Pevanje uspavanke nije samo pesma, nije samo glas određene frekvencije. To je miris majke, dah, toplota tela, telesni kontakt, ritam disanja, pogled koji miluje. Zovite to majčinskom ljubavlju ili centrom univerzuma, ali to ni jedan kasetofon ne može da zameni.

Uspavanke za samostalno uspavljivanje

Mama uspavanku treba da peva do trenutka kada dete počne samostalno da se uspavljuje. Najvažniji period za pevanje uspavanki je tokom prvih nekoliko godina života, kada se u velikoj meri kroz maminu ljubav i nežnost formira detetovo samopuzdanje. Ponekad, dolaskom mlađeg brata ili sestre, ritual spavanja starijeg deteta može da bude ugrožen. Lišavanje maminog dodira i uspavanki uz komentar kako je on sada veliki za to, je najgore što u tom trenutku možete da uradite. Dete će se osetiti odbačeno, a bebu će proglasi za dežurnog krivca. Poznata pesmica, nežan dodir i poljubac ponovo će ga učiniti »bezbednim«.

Yumama

Foto: Pixabay

I dok gledate svoje maleno biće kako spava, sigurno se zapitate da li ono nešto sanja u tom trenutku. Da li njeno pomeranje i komešanje u snu zapravo znači da sanja?

Da li bebe sanjaju?

Ni stručnjaci, zapravo, ne mogu biti sigurno da li beba sanja dok spava.

Što se odraslih tiče, poznata je činjenica da sanjamo tokom REM faze sna. Kod dece, inače, REM faza traje duplo duže nego kod odraslih. Iz tog razloga, neki lekari pretpostavljaju da je moguće da bebin mozak radi i da one sanjaju.

Ipak, postoje neuronaučnici koji sumnjaju da beba može sanjati. Smatraju da je mozak mališana još uvek nedovoljno razvijen da bi stvarao apstraktne misli i slike. Kod njih REM faza ima drugačiju funkciju – da podstiče kognitivni razvoj.

Definitivno bi snovi izgledali dosta drugačije nego kod nas.

O čemu bebe sanjaju?

Ukoliko uopšte sanjaju, onda je vrlo teško razumeti šta se u snovima zapravo dešava, jer nemaju razvijen jezik, čist koncept ljudi i stvari koje ih okružuju. Verovatno bi se oni zasnivali na nekom iskustvu iz života, osećaju, poput dojenja ili jednostavnih slika, maminog lica, recimo.

Psiholog Dejvid Folks misli da deca verovatno tek oko devete godine počinju da sanjaju, jer tada razvijaju svest o sebi i bolju vizualizaciju stvari. Kod mlađih bi eventualno mogle biti prisutne statične slike prilikom sna.

Da li bebe imaju noćne more?

Za to su šanse vrlo male, s obzirom na to da bebe još uvek nemaju razvijen osećaj straha.

Ipak, svi smo primetili kako se beba komeša, proizovdi zvuke i menja disanje tokom spavanja. Stručnjaci naglašavaju da nema razloga da se brinete, jer deca razvijaju prirodno te motorne veštine, a takvi pokreti će vremenom nestati.

Novosti

Foto: Pixabay

Ovo je česta dilema kod roditelja koji žele da ulepšaju svoje princeze. Neki smatraju što pre to bolje, a šta kažu lekari:

Ne bušite bebama uši, to stvarno nije preporučljivo iz mnogo razloga, a lako je razumeti da bebama NE TREBA strano telo na resici, pa makar bilo i od najplemenitijih materijala. Ušna školjka se formira skoro celog detinjstva.

Postoje brojni razlozi, a ovo su tri najvažnija zašto sa bušenjem ušiju ipak treba pričekati.

Rizik od infekcije

Lekari odlažu i druge sitnije hirurške intervencije, kao što je operacija trećeg krajnika, dok dete malo ne poraste, bar do treće godine. Deca nemaju razvijen imunitet, pa i banalna stvar može da napravi problem. Tako i sa bušenjem ušiju, jer se bespotrebno deca izlažu riziku od infekcija. Dovoljno je da se na koži nalazi stafilokoka koja će se uneti u organizam prilikom buženja ušiju. Nakon toga onda sledi stafilokokna infekcija, a rana počinje da gnoji i boli. Tada jedino mogu da pomognu antibiotici.

Rizik od mehaničke povrede

Ukoliko oprema nije sterilisana,može da se javi infekcija prilikom bušenja. Ona može nastati i kasnije obzirom da se dete tokom sna vrti, okreće i minđuša može da se zakači i za jastučnicu, ili da je dete povuče ručicom. Tada može doći do rascepa resice.

Do mehaničkih povreda može doći i kasnije ukoliko se rana ne održava kako treba i javi se crvenilo koje može da se proširi i dođe do otoka. Tada se obavezno javiti lekaru, jer situacija nije bezazlena. Radi se o području glave i infekcija može da se proširi na ušnu školjku i dublje kroz ceo ušni kanal i unutrašnje uho.

Rizik od moguće alergije

Moguće je da se desi alergijska rekcija posle bušenje ušiju, i to stvara probem. Javlja se uvidu osipa ili otoka žlezdi iza uha i to je situacija kada se obavezno treba javiti pedijatru. Ovakava rekacija se najčešće javlja kod minđuša koje sadrže nikl.

Naš predlog je da odložite “bušenje” sve dok možete, a najbolje do vremena kada će beba postati dovoljno velika da se sa Vama o tome posavetuje. Tada je najbezbednije a i najsigurnije da će rupice stajati simetrično, a samim tim i nakit koji nosi.

Mnoge mame “zaboli glava” kada se beba toliko uneredi da stolica probije na bodić. Još gore je takav ukakan bodić skinuti preko glave detetu, a da pri tom dete ostane neumazano.

O tome su mislile dizajnerke ovog najpopularnijeg odevnog komada u prvim mesecima detetovog života, ali kao da se ta svrha u međuvremenu zaboravila. Jedna mama dosetila se da upozori druge, čemu u stvari služe preklopi koji se nalaze u ramenom delu bodića. Pa, upravo za takve kritične situacije kada nije pametno bodić skinuti preko bebine glave.

“Tada se, objašnjava ova mama, preklopi jednostavno rašire i prevuku preko bebinih ramena, a bodi se jednostavno povuče ne dole i nema bojazni da ćete bebu umazati ”

Pogledajte video:

Foto: Pixabay

Jednom kada vaše dete savlada prevrtanje na bok, često ćete ga pronaći kako leži na stomaku i mogli biste da se zapitate koliko je to pravilan i siguran položaj za spavanje. Iako vam se može učiniti da je bebi tako najudobnije, bolje je da ne praviti tu grešku.

Najsigurniji položaj tokom spavanja novorođenčadi

Spavanje na leđima je najsigurnije – to je osnovno pravilo. Nekoliko studija je sprovedeno da bi se razumelo koji je najbolji položaj ležanja za bebe i otkriveno je da spavanje na stomaku zapravo povećava rizik od sindroma iznenadne smrti novorođenčeta.

Iako je broj takvih nesreća relativno nizak, oprez je neophodan, Kada vidite da beba leži na stomaku, okrenite je na leđa.

Prema preporuci Američke akademije za pedijatriju, poželjno je forsirati bebu da spava na leđima, naročito tokom prve godine. Između ostalog, ležanje na leđima pomaže poboljšanju protoka vazduha u telu.

Pročitajte i  … Bezbedan položaj za spavanje odojčadi

Iako mnogi roditelji strahuju da bi ovaj položaj mogao da poveća rizik od gušenja, prema mišljenju stručnjaka, ne bi trebalo da budete zabrinuti jer anatomija disajnih puteva novorođenčadi i refleks začepljenja to sprečavaju.

Kada je bezbedno da beba počne da spava na stomaku?
Prema mišljenju stručnjaka, beba mora da nastavi sa spavanjem na leđima sve do godinu dana. U slučaju da se u snu okrene na stomak, morate je vratiti na leđa. Nakon što bebe napune jednu godinu i mogu samostalno da sede, bez oslonca, to znači da im je ojačan sistem glave i trupa i lako ih mogu kontrolisati, piše Times Of India.

Dakle, čak i kada bi počele da se guše tokom sna, lako bi mogle da se vrate u udoban položaj.

N1

Foto: Pixel

Novorođene bebe ne mogu da proizvedu prave suze zato što njihove suzne kesice u tom periodu još uvek nisu dovoljno razvijene. U mnogim slučajevima, nerazvijene suzne kesice mogu biti zapušene plodovom vodom izvesno vreme nakon rođenja.

Svaka beba je rođena sa bazalnim suzama, što znači da će njihove suzne vrećice proizvesti dovoljno vlage da njihove oči budu vlažne i zdrave. Prave suze kod beba javljaju se između 3. i 12. nedelje starosti. U nekim slučajevima, proces može potrajati i do prvih nekoliko meseci bebinog života.

“Bebine suzne vrećice se još uvek razvijaju nakon rođenja i potpuno je normalno da ne puštaju suze u prvih nekoliko meseci”, kaže pedijatar Tanja Remer Altman.

Interesantno je to što, uprkos nedostatku pravih suza, novorođene bebe refleksno plaču. To je pojava slična tome što odraslima pođu suze kada, na primer, seku luk.

Pored toga, bebe su rođene i s tek delimično funkcionalnim pljuvačnim žlezdama. U početku, hrana za bebe je potpuno tečna, tako da ne postoji potreba za pljuvačkom. Tokom prva tri meseca bebinog života, njene pljuvačne žlezde će se aktivirati i onda dolazi do drugog problema – gutanje sopstvene pljuvačke, što je veština koju beba tek treba da razvije. To je jedan od razloga zbog kojeg bebe često balave.

Nationalgeographic.rs

Foto: Canva

Dobre bakterije započinju naseljavanje digestivnog trakta bebe tokom trudnoće, ovaj proces se nastavlja porodjajem prirodnim putem, zatim majčinim mlekom a nastavlja se dalje ishranom tokom života.  

Razlike u mikrobiomu beba rodjenih carskim rezom i prirodnim putem

U brojnim studijama je potvrdjeno prisustvo različitih vrsta dobrih bakterija kod bebica rodjenih prirodnim putem kao i razlike u sastavu bakterija crevne flore kod dece rodjene putem carskog reza. Crevni mikrobiom je naziv za skup bakterija koje se nalaze u crevima i koji ima značajnu ulogu u imunitetu dece i odraslih. Kod porodjaja carskim rezom creva se kolonizuju bakterijama sa kože a ne bakterijama iz crevnog kanala, što dovodi do razlike u sastavu mikrobioma.  

Zbog razlika u mikrobiomu javlja se nešto veći rizik za alergije i astmu, kao i autoimune bolesti dijabetes tip 1 i celijačnu bolest kod dece rodjene carskim rezom. Neretko se sprovode studije koje povezuju gojaznost tokom života sa porodjajem carskim rezom, a kao jedan od razloga se navodi razlika u mikrobiomu.  

Lactobacillus reuteri Protectis zaštita za sve bebe za bolje varenje

Dobre bakterije koje beba dobija prolaskom kroz vaginalni kanal pogoduju razvoju normalne crevne flore. U jednoj velikoj studiji je pokazano da bakterija Lactobacillus reuteri Protectis pomaže da mikrobiom beba rodjenih carskim rezom postane sličan kao mikrobiom beba rodjenih prirodnim putem a da dobre bakterije treba da unose kako bebe rodjene prirodnim putem, tako i bebe rodjene carskim rezom samo još redovnije. 

Lactobacillus reuteri Protectis se stvara prirodnim putem u crevnom mikrobiomu novorodjenčeta kao jedna od prvih dobrih bakterija. Postoje brojne studije o značaju ove vrste bakterija na zdravlje beba i dece do treće godine života.  Ova vrsta bakterija je bezbedna za primenu od prvog dana od rodjenja a nalazi se i u sastavu majčinog mleka.  Dobre bakterije iz sojeva Lactobacillus reuteri Protectis nalaze se u sastavu crevne flore svake osobe u različitim količinama i odnosima. 

Dobre bakterije protiv loših bakterija

Veoma je važno da se nivo dobrih bakterija u crevima uspostavi do druge godine jer ukoliko se zakasni sa formiranjem dobrih bakterija, crevni mikrobiom ostaje izmenjenog sastava celog života.  Probiotici u ranom uzrastu mogu da spreče pojavu različitih bolesti i stanja u kasnijem periodu.

Dobre bakterije na prirodan način prave balans u crevnoj flori, sprečavaju naseljavanje loših bakterija, dovode do jačanja imuniteta i pospešivanja zdravlja. Bebe sa manjim brojem dobrih bakterija u crevima imaju veće šanse za pojavu grčeva i otežanog varenja hrane. Starija deca koja imaju crevnu floru bogatu dobrim bakterijama tipa Lactobacilus reuteri redje imaju respiratorne i gastrointestinalne infekcije. 

Pomoć pri sazrevanju digestivnog trakta

U početku je digestivni trakt novorodjenčeta nezreo, a kako beba raste vremenom se i broj dobrih bakterija povećava i jačaju njihove odbrambene uloge. Kapi Biogaia Protectis , koje u svom sastavu imaju bakterije Lactobacilus reuteri Protectis su delotvorne prilikom izgradnje crevne flore dobrim bakterijama. Veliki procenat ćelija imunog sistema (preko 70%) se nalazi u crevima i dobre bakterije štite organizam od infekcija. 

Ukoliko je u najranijem uzrastu izgradjena crevna flora bogata dobrim bakterijama i dodje do narušavanja odnosa dobrih i loših bakterija, uvek je moguće nadoknaditi dobre bakterije i obnoviti ih kako bi se ojačao imunitet dece i odraslih. Za nadoknadu dobrih bakterija potrebno je primeniti adekvatan probiotik koji u sebi sadrži kulture dobrih bakterija koje mogu da pomognu za jačanje imuniteta.

BioGaia kapi su potpuno bezbedne za dugoročnu primenu i nije potrebno praviti bilo kakvu pauzu tokom primene. Preporučena dnevna doza probiotika Lactobacillus reuteri Protectis jeste 100 miliona CFU ili 105 CFU, što je sadržaj 5 kapi proizvoda Biogaia ili jedne tablete za žvakanje.  Preporučuju se za primenu od rodjenja, a posle druge nedelje zajedno sa vitaminom D3. Primenom dobrih bakterija iz roda Lactobacilus pomažete da dete bude zdravije, a posebnu pomoć predstavljaju za decu rodjenu carskim rezom. 

Tekst je pisan u saradnji sa brendom BioGaia

Foto: Pixabay

U periodu kada su respiratorne infekcije  česte, a poznati faktori koji doprinose češćem javljanju su boravak u kolektivu ( jaslice ), starija braća i sestre, kao i izostanak dojenja.

Mi vam je ne predstavljamo sa ciljem da po kratkom postupku nabavite kućnog ljubimca, za to su potrebni i drugi, jači motivi, nego da bismo razrešili nedoumice i umirili strepnje parova koji već imaju kucu ili macu, a očekuju novog člana porodice.

Studijom su obuhvaćena deca rođena u istočnom i srednjem delu Finske u periodu od 2002-2005. godine, njih 397. Ova deca praćena su od trudnoće, a podaci o respiratornim infekcijama i njihovom lečenju, kao i o kontaktu sa mačkama i psima tokom prve godine života prikupljani su na osnovu nedeljnih dnevnika i upitnika na kraju prve godine.

U studiju su uključene samo zdrave bebe rođene u terminu, a analizirani su i podaci o polu deteta, godišnjem dobu rođenja, braći i sestrama, porodičnoj sklonosti ka alergijama, socioekonomskom statusu porodice, dojenju, izloženosti duvanskom dimu, o boravku u kolektivu, kontaktu sa drugom decom i kontaktu sa mačkama i psima ( celodnevni kontakt ( ljubimci koji žive u stanu/kući ), dnevni kontakt 6-16h i kontakt ˂ 6h dnevno ).

Analizom prikupljenih podataka došlo se do zaključka da je kontakt sa mačkama i psima u najranijem uzrastu moguć zaštitni faktor od infekcija uopšte ( deca u kontaktu bila su zdrava više nedelja tokom prve godine života od dece koja nisu imala kontakt sa mačkama i psima ), a naročito je izražen zaštitni efekat u odnosu na respiratorne infekcije, pogotovo zapaljenje uha i nosa ( otitis i rhinitis ).

Studija je pokazala i da je nešto izraženiji pozitivan efekat kontakta sa psima, naročito onima koji veći deo dana borave napolju ( najzdravija su bila deca koja su u kontaktu sa psima koji  manje od 6h dnevno provode unutra ).

Autori studije moguće objašnjenje vide u tome što ovi psi sa sobom u kuću unose više „prljavštine“, tj. raznovrsniji mikrobiološki „svet“, čime je stimulacija i „podešavanje“ nezrelog dečijeg imunog sistema efikasnija, odgovor na virusne respiratorne infekcije složeniji i bolji, a bolest kraćeg trajanja.

Priredila: dr Ivana Veljić

Foto: Pixabay

Nakon prikupljanja informacija o detetu i njegovom okruženju, razgovora sa roditeljima I primene određenih testova, praktičar senzorne integracije mora da sve sagleda kako bi doneo određene pretpostavke o detetovim teškoćama u svakodnevnom funkcionisanju.

Šta je dete sposobno ili nije sposobno da uradi nije nam dovoljno za kreiranje svrsishodne intervencije

Moraju da se sagledaju uslovi pod kojima se dete oseća dovoljno sigurno kako bi istraživalo prostor u kome se nalazi, koje vrste materijala istražuje, a kojima odbija da priđe. Moramo da posmatramo odnose između različitih senzornih sistema, ponašanja i okruženja. Da bi se ovo postiglo neophodno je snimiti dete kako se slobodno igra u prostoru koji je posebno uređen za procenu I da se taj snimak kasnije analizira.

Posmatra se da li senzorni stimulansi doprinose napetosti koju dete pokazuje, što bi se videlo kod deteta koje je senzorno preosetljivo. Senzorna integracija može da utiče na odnos između roditelja I deteta kada roditelj preplavljuje dete senzornim stimulansima kao što je često maženje, ljubljenje, ili preglasnim govorom.

Neka deca teško uspostavljaju kontakt sa drugom decom koja su jako živahna, ili im prilaze preblizo, dodiruju ih, glasna su. Preosetljiva deca mogu da odbijaju određenu vrstu hrane, zbog njene teksture, ne jedu kašastu hranu već samo čvrstu ili obratno, jedu isključivo blendiranu hranu.

Senzorne teškoće imaju veliku uticaj na svakodnevno funkcionisanje

Obavljanje jutarnje toalete, oblačenje, češljanje, kupanje, pranje kose, sečenje noktiju može da bude jako izazovno. Odlazak u kupovinu I na sva mesta gde je puno ljudi, gde su jaka svetla, druženje sa decom na rođendanu, odlazak u restoran, na godišnji odmor.

Deca teškoćama u senzornoj integraciji vole sigurnost, poznata mesta, iste igračke, odeću koja je već nošena, odvijanje aktivnosti u isto vreme, na isti način, za njih su promene ono što ih dovodi u stanje dezorganizovanosti.

Organizovanje podataka koje je dobio iz razgovora sa roditeljima, posmatranja deteta I iz analize snimaka pomaže praktičaru da se fokusira na senzorno procesiranje deteta, kapacitete roditelja i „dobru spremnost“ između deteta i njegovof fizičkog i socijalnog okruženja.

Praktičar ispituje moguća područja za intervenciju i određuje stepen do koga svaka komponenta detetovog sveobuhvatnog profila utiče na njegov stepen organizacije ili disorganizacije. Ovaj proces će pomoći u planiranju intervencije.

Razumevanje senzorne integracije je od najveće pomoći u razumevanju individualnih razlika

Moramo  biti oprezni u interpretaciji ponašanja i afekta deteta koje može imati senzorno-integrativne deficite. Impulsivno ponašanje se može videti kod deteta sa hiperreaktivnošću, senzornim traženjem, dispraksijom ili regulatornim poremećajem.

Osnovni uzrok impulsivnosti je različit kod svakog od navedenih slučajeva. Preosetljivo dete reaguje impulsivno da bi izbeglo prenadražujuće stimulanse. Nasuprot njemu, dete sa senzornim traženjem se tako ponaša da bi dobilo što više senzornih stimulansa iz okruženja. Dete sa dispraksijom može da postane impulsivno zbog svoje nespretnosti I lose motoričke kontrole. Ako ima teškoće u regulaciji postaće impulsivno jer ne može lako da upravlja sobom.

Ponašanja povezana sa različitim emocionalnim odgovorima mogu da imaju korene u različitim osnovnim senzornim procesima

Anksioznost može da bude povezana sa hiperreaktivnošću, senzornim izbegavanjem ili dispraksijom. Depresija može da bude povezana sa hiporeaktivnošću, senzornim izbegavanjem ili dispraksijom.

Čak i kada prikupljeni nalazi sugerišu da detetove senzorne teškoće ozbiljno kompromituju funkciju, nije uvek moguće da se razume ponašanje deteta u okvirima prepoznatljivog senzornog profila. Dete može da ima kombinovane i promenljive obrasce senzornog procesiranja koji doprinose jedinstvenoj kliničkoj slici. Faza procene obezbeđuje pravac za planiranje intervencije.

Faza interpretacije se završava pretpostavkama o tome koja i koliko senzorno-integrativna sposobnost i deficit čine osnovu detetovog funkcionisanja. Zaključci i njihove implikacije se prezentuju roditeljima i drugim bitnim staraocima kao prvi korak svake intervencije.

Tretman započinje sa ove polazne tačke kroz proveru postojećih pretpostavki koje čine dalju strategiju intervencije. Procena senzorne integracije je uvek uključena tokom procesa same intervencije (terapije).

Foto: Pixabay

Kada se rode bebe, posebno sa svetlijim tenom, oči su im obično svetle boje, jer imaju vrlo malo melanina (vrsta pigmenta koji daje boju očima, koži i kosi). Kako navodi magazin Parents, količina melanina u irisu, obojenom delu oka, određuje kakve će boje biti oči. Nakon rođenja svetlost stimuliše proizvodnju melanina, zbog čega boja očiju može vremenom da potamni ili se promeni.

Najčešće ćete videti promenu boje očiju u prvih 6-9 meseci života. Tokom nekoliko sedmica ili meseci možete da primetite da bebine oči potamne. Promena je toliko postepena da možda nećete primetiti dok se jednog dana ne probude i iznenade vas drugom bojom očiju.

Do 12 meseci većina beba će dobiti trajnu boju očiju, iako se boja očiju neke dece može da promeni sve do šeste godine, što je retka pojava. Genetika određuje koliko će melanina osoba imati u svom telu. U osnovi, DNK roditelja određuje hoće li detetove oči biti plave, braon, zelene ili druge boje.

Višestruki geni u telu doprinose boji očiju – čak i ako oba detetova roditelja imaju braon oči, moguće je da beba na kraju ima plave oči ako roditelji imaju gene za plave oči negde u svom genetskom sastavu. Gotovo je nemoguće unapred predvideti boju očiju vaše bebe. Niko, uključujući i lekara, ne može da predvidi koje će boje biti oči kada dete postane starije, a nije važno ni šta vaša beba jede ili radi i koliko je izlažete svetlosti.

Ako je beba rođena sa braon očima, to znači da već ima količinu melanina dodeljenu genetskim kodom, tako da se boja očiju neće promeniti. Takođe, pomena boje kod svetlijih očjuu može da izostane.

Klix

Foto: Pixabay

Ovi saveti odgovorit će na vaša pitanja i riješiti neke od najčešćih zabluda koje roditelji imaju.

Mit: Mlečni zubi nisu toliko važni

Da, mlečni zubi su privremeni i ispast će. Međutim, oni imaju mnoge važne funkcije. Neophodni su za pravilnu prehranu, strukturu lica i stvaranje prostora kako bi se trajni zubi kasnije “smestili” pravilno. Ako mlečni zub prerano ispadne zbog karijesa, ostali zubi se mogu pomeriti tako da se neće stvoriti adekvatan prostor za rast trajnog zuba. Mlečni zubi su naročito važni jer utiču na razvoj govora vaše bebe.

Mit: Beba se zbog rasta zuba može razboleti

Iako ste verovatno čuli da rast zuba uzrokuje dijareju, temperaturu i čitav niz drugih problema, nova istraživanja pokazuju da su svi simptomi zapravo poprilično blagi. Iritacija desni, slinjenje i razdražljivost najčešći su simptomi povezani s nicanjem zuba. Međutim, “prava” temperatura (38 stepeni i više) nije povezana s rastom zuba.

Mit: Trebali biste prati bebine zube jednom dnevno

Preporučuje se da se peru dvaput dnevno jer je dovoljno približno 24 sata da se stvori plak koji oštećuje zubnu strukturu. Teško da će pranje zuba jednom dnevno bilo kojoj osobi (odraslom čoveku ili detetu) pomoći u uklanjanju svih naslaga.

Pre nego što bebi naraste prvi zub, čistite joj usta i desni vlažnom krpom. Kad on nikne, počnite koristiti malu četku s mekanim vlaknima i koristite malu količinu paste.

Mit: Deca ne bi trebala koristiti fluoridnu pastu za zube dok ne napune dve godine

Fluor znatno smanjuje rizik od pojave karijesa. Razlog zbog kojeg se on nekada smatrao štetnim je to što prevelika količina fluora može uticati na izgled detetovih zuba, odnosno uzrokovati bele mrlje ili rupe na površini. Iz ovog razloga biste trebali koristiti malu količinu. Ukoliko pasta za zube nema fluora, onda ne pruža nikakve prednosti u prevenciji karijesa.

Mit: Bebe ne mogu imati karijes

Iako će bebi na kraju ispasti zubi, to ne znači da je karijes mali ili privremeni problem. Ako se ne leči, može uzrokovati infekciju ili apsces zuba. Trajni zub formira se tačno na krajevima korijena mlečnog zuba, tako da svaka infekcija u mlečnom zubu može oštetiti trajni zub. Zapravo, jedno istraživanje je pokazalo da deca koja su imala karijes na “privremenim” zubima imaju tri puta veću verovatnoću za razvijanje karijesa na trajnim zubima.

Takođe, ne trebate pre spavanja davati bebi napitke koji sadrže šećer i ugljikohidrate. Kada ona zaspi, tečnost se nakuplja u njenim ustima i stvara se prilika za formiranje karijesa. Ne delite posuđe s njom jer joj tako možete prenijeti klice.

Mit: Beba treba prvi put otići kod zubara kada napuni tri godine

Američka pedijatrijska akademija preporučuje da beba posjeti stomatologa nakon što joj izraste prvi zub ili do prvog rođendana. Nakon toga bi je trebalo voditi na stomatološki pregled svakih šest meseci.

Klix